Vesna Todorovska: Iskustvo je skupo plaćeno bogatstvo koje pretvaram u umetnost

Iza naizgled vedre, gotovo sportske slike u zbirci pesama Larisa je, u stvari, rukometašica krije se potresna životna priča devojčice koja je odrastala uz nasilje, u jednom danu ostala bez oba roditelja i utočište pronašla u lopti, brzini i rukometnom terenu.

Vesna Todorovska, Beograđanka koja se bavi marketingom i, kako sama kaže, „nezanimljivim životom”, piše poeziju natopljenu neobičnim slikama – životinjama, predmetima i prizorima koji kao da izviru iz sna, a zapravo uvek govore o stvarnim ljudima i događajima. Njene pesme polaze od emocije, teške teme umotava u metafore i ne beži od toga da ih, kad zatreba, i ismeje, jer su, kako veruje, prolazne kao i oni najvedriji trenuci. Uprkos mraku kroz koji vodi, zbirka ostaje prožeta upornom nadom i životnom energijom.

O Larisi, o majci koja „ne razume poeziju”, o pisanju kao „regulaciji snova” i o tome zašto veruje da će čitaoci osetiti ono što je ostavila između redova, razgovarali smo sa autorkom povodom objavljivanja zbirke pesama Larisa je, u stvari, rukometašica.

Naslov zbirke odmah privlači pažnju. Ko je Larisa – stvarna osoba, pesnički junak ili simbol mnogo šire životne priče?

Larisa je stvarna devojčica, sličnog, samo malo izmenjenog imena. Svakoga dana je gledala nasilje u svojoj porodici. Na kraju joj je otac ubio majku, bez obzira što je imao zabranu prilaska, pa je ubio i sebe. Usvojili su je njeni najbliži rođaci. Ne voli obaveze i ne voli da uči. Koristi svoju situaciju da se izvuče, čak se i seče, samopovređuje… da skrene pažnju na sebe.

Kroz više pesama pratimo Larisu u različitim situacijama i stanjima. Kako je nastajao taj lik i u kojoj meri se menjao tokom pisanja pesama?

Igra rukomet, ne zna za strah, ne plaši se protivnika, pa je često proglašavana za najbolju rukometašicu. Raste, postala je tinejdžerka i sve se više pretvara u pravu lepoticu, kao što joj je bila i majka. Bliska sam sa porodicom u kojoj živi, i njena životna priča me je toliko potresla, da sam istog momenta ostavila na stranu zbirku koju sam tada pisala, i počela ovu.

Porodica, posebno figura majke, prisutna je u mnogim pesmama. Koliko su lična sećanja bila polazna tačka za ovu zbirku?

Kroz život sam žurila, u strahu da ću nešto propustiti. Snove sam ostvarila, ali sam preskočila realnost. Onda mi je to nedostajalo, pa sam je pomešala sa svojim snovima. Dok sam ostvarivala snove zapostavila sam meni drage, obične ljude. Vratila sam se po njih, ali već nisu bili svi na broju. Teške teme ja veoma lako ismejavam, zato što su prolazne kao i najvedrije teme. Ima i nekih ličnih sećanja, ali su pomešana sa sećanjima ostalih junaka. Figura majke koja ne razume poeziju, ponekad ne razume ni junake iz svoje porodice. Nekada nam majke nisu na istom mestu kada se vratimo.

Pesma Briga čitalaca deluje gotovo kao poetski manifest. Koliko vam je važno kako će čitaoci razumeti vaše stihove i da li razmišljate o njima dok pišete?

Pesma Briga čitalaca je ustvari uputstvo za čitanje moje poezije. Možda čitaoci ne razumeju baš sve na prvo čitanje, ali oni koji osete „nešto” vrate se i dožive najsličniju verziju u kojoj su i sami bili. Čitaoci znaju da sam im ostavila između redova one istine o kojima ljudi ne govore. Iskustvo je veoma skupo plaćeno bogatstvo, i zahvalna sam trunčici dara koju posedujem da to pretočim u umetnost.

U zbirci se pojavljuju motivi bolesti, oporavka, psiholoških borbi i izdržljivosti. Da li poeziju doživljavate kao prostor ličnog isceljenja ili kao način da se iskustvo pretvori u umetnost?

Nažalost, sem ove priče, u mom okruženju je još nekoliko porodica koje su tragično izgubile veoma mladu decu. Samo jednoj porodici je umro od srca sin u 22. godini. Ostali su stradali u saobraćajnim nesrećama. Ali, sve te nesrećne porodice veoma dobro naizgled funkcionišu. Besprekorni su u poslu, vođenju svog domaćinstva, dobri su prijatelji. Nisu se ugasili, služe kao primer drugima, bez patetike, žive dostojanstveno. Ako mogu oni, mi bi trebalo još bolje da funkcionišemo, i sa sobom i sa okolinom. Larisa je najmlađa i smeši joj se lepa sportska karijera.

U jednoj pesmi kažete da je „pisanje regulacija snova“. Šta je za vas danas pisanje?

Za mene je pisanje ohrabrivanje ljudi da uvek nastave dalje, šta god da se dešava. Pisanje je guranje napred. Potreba da se prenose te poruke. Želim da čitaoci nikada ne gube nadu. Dok sam pisala ovu zbirku imala sam ogromnu energiju.

Zbirka se bavi teškim temama, ali u njoj ipak ostaje snažan osećaj nade i životne energije. Šta biste voleli da čitalac ponese sa sobom nakon poslednje pesme?

Volela bih da svaki čitalac ignoriše svoje teške trenutke, kao da se dešavaju nekim drugim ljudima. Kao što rekoh: i najteži trenuci su prolazni kao i oni najlepši.

Kada biste morali da izdvojite jednu pesmu iz ove zbirke koja vas najtačnije predstavlja kao autorku u ovom životnom periodu, koja bi to bila pesma i zašto?

Možda bih izdvojila pesmu Musava bez odgovora, jer kad god mi ne odgovaraju ljudi, aktiviram dete u sebi.